Da li ste gledali originalnu verziju i da li vam je nešto predstavljalo teškoću pri sinhronizaciji?

– Niti sam bila u prilici da pogledam film, niti je bilo toliko teških situacija u toku sinhronizacije! Mislim da, osim reditelja koji radi sinhronizaciju, nijedan glumac nije u mogućnosti da vidi cio film, već samo svoje scene u kojima pozajmljuje glas. U zavisnosti od veličine uloge moguće je sklopiti priču, ali ne i uživati u pravom doživljaju cijelog filma. Scene koje mi gledamo u studiju su na malom ekranu, crno-bijele, bez efekata i punoće. Magija se sklopi tek na kraju.

Vaše kolege tvrde da nimalo nije lako pozajmljivati glasove određenim junacima. Koji lik vam je dosad bio najteži za sinhronizaciju?

– Nikad nije teško, samo izazovno. A što izazovnije, to bolje! Sinhronizacija podrazumijeva posebnu vrstu tehnike i skidam kapu glumcima koji su vični tome i sa lakoćom, samo glasom, dočaravaju stanja, raspoloženja, čitave situacije. Takve glumce je fascinantno gledati dok rade, a ne samo slušati ih. Ja ne spadam u tu grupu, treba mi vremena da se zagrijem, uđem u štos i uhvatim karakter lika kome pozajmljujem glas. Onda nekako sve krene samo od sebe. Svojevremeno sam pozajmila glas ribici Dori, u filmu “U potrazi za Dori” i u fimu “Potraga za Nemom”. Dori mnogo dahće, smije se, vrišti, zbunjeno uzdiše i izbacuje neke glasove i to je trebalo sve pohvatati! Taj lik baš volim. Čim pomislim na nju, odmah se nasmiješim!

Nema vas puno u domaćim projektima. Zbog čega?

– Ima me na sceni, bavim se pozorištem. To je trenutno verovatno jedino mesto gdje se mogu naći dobri, jaki, interesantni i karakterni ženski likovi mojih godina.

Iako ste javna ličnost, nikada niste voljeli da se eksponirate…

– Ništa nije teško ako ste ono što jeste! A ja sam takva da volim svoj posao, ali i normalan život. I to ne iziskuje nikakav trud, to se samo nekako namjesti. Moja pojavljivanja u javnosti nisu ni česta, ni rijetka, rekla bih da je taman kako treba. Da mogu da živim život punim plućima.