Mladi crnogorski glumac gradi uspješnu karijeru u regionu, a trenutno je u Srbiji gdje snima seriju “Beležnica“ do decembra te je razdvojen od supruge i ćerkice.
Svojim talentom, neposrednošću i vedrim duhom, Momčilo Otašević već od serije “Budva na pjenu od mora” osvojio je simpatije televizijske publike. Poslije toga uslijedile su mnoge telenovele u Hrvatskoj u kojima je imao glavne uloge, a sreću u susjednoj državi pronašao je kraj kolegince Jelene Perčin sa kojom ima ćerku Mašu, a krajem godine dobiće i sina.
Dok u Beogradu snima seriju “Beležnica”, gdje igra novinara Boška, inspirisanu romanom “Beležnica profesora Miškovića”, autora Ratka Dmitrovića, na TV “Prva” se emituje “Drugo ime ljubavi”, gdje tumači glavnog lika Sašu Krpana.
– Bilo je predivno da radim tu seriju, nas je zapravo prekinula korona. Bilo je tu dosta zanimljivih, tužnih scena. Međutim, meni je najdirljivija ona kada se Saša poslije toliko godina vraća iz Amerike i dolazi kod majke. Ja sam prvi put sarađivao sa Lidnom Begonjom (koja mi je igrala majku) i super smo funkcionisali – kaže za “Super TV” Momčilo Otašević te dodaje da je vezan za svoju majku, ali da je sve to u granicama normale, te da voli roditelje i da često kada može dolazi sa porodicom kod njih na Cetinje.
Ovih dana snimaš seriju “Beležnica” koja se poprilično razlikuje od onoga što si dosad igrao.
– Prihvatio sam bez razmišljanja. Bio sam i na kastingu. Kada sam pročitao scenario, želio sam da budem deo ovog projekta. Boško je glavna uloga, tako da sam baš imao sreće. Zadovoljan sam i privilegovan što sam dio ekipe, a ujedno je to veliki izazov. Imam puno posla. Gledam i vidim 35 od 50 scena u drugoj epizodi su moje. Uzbudljivo je svakako, ali laganiji tempo snimanja. Navikao sam na mnogo žešći tempo snimanja, tako da mi ovo prija i baš uživam.
Kako je naći se na setu sa Anicom Dobrom. Imaš dosta scena s njom?
– Fenomenalno. Vratila se ona dječačka radost kad sam upisao Akademiju, radio prvu predstavu, film, seriju… Opet se ta radost javi. Imam 30 godina i mislio sam da me je ta sreća, uzbuđenje, prošla, imam familiju, posao, ali ne, i dalje sam srećan kao malo dijete.
Kako je naći se u ulozi novinara?
– Zanimljivo. Daje mi super prostor za igru i moram tri puta više da slušam partnera nego inače. Takve su situacije, on je novinar, ispituje neke neobične događaje koji su zapisani… Već nakon nekoliko epizoda, jadni Boško ne zna šta da misli. Ali snaći će se on.
Kao samostalni umjetnik mnogo radiš. Koliko je sve to naporno i da li brineš i za finansije jer stalno moraš da imaš projekat?
– Nemam pojma. Navikao sam da radim, imam sreće i privilegovan sam da ovoliko radim. Volio bih nekada da je to malo manje, da malo odmorim, ali nemam kada. A i kada ću da radim ako neću sada? Volim ovo što radim, tako da mi ne pada teško. Uživam. A da li je sve to nekakav pritisak? Pa jeste. Ali isto tako mislim da je veći pritisak jednom roditelju da razmišlja hoće li imati da prehrani svoje dete nego hoću li imati ja posla ili neću. Ako nema glume, naći ću nešto drugo, ali sigurno neću sjedeti i čekati.
Da li bi radio bilo šta?
– Ne baš bilo šta. Umijem svašta da radim pa bih se snalazio sigurno. Ko će izdržavati familiju? Ne mogu da zamislim situaciju da ne radim. Da na nekom računu postoji par milijardi, vjerovatno bih radio onda kada se meni radi, po principu ta uloga mi se baš snima, e sada ću to da radim. Dobro mi je ovako.
Kada već pričamo o porodici, da li sa svojom stalno na telefonu, Vajberu?
– Da, da. Video, slike, tražim sve da mi šalju. Da makar na telefonu vidim ono što propuštam uživo.
S obzirom na to da si jedan od najtraženijih mladih glumaca, posebno u Hrvatskoj, kada pogledaš unazad, da li si ponosan na sebe?
– Realno jesam. Zadovoljan sam postignutim. Mada više gledam da korigujem sebe stalno, da tražim greške, da napredujem, otkrivam, istražujem i učim. Retko kada se častim rečima: “E super si ovo uradio”, nego kažem: “Čekaj da vidim šta nije valjalo”. Tako sam vaspitan, to sam učio i na Akademiji pa mi je tako leglo. Ali generalno zadovoljan sam, ponosan kada pogledam šta je sve iza mene sa 30 godina, jako sam zadovoljan.
U Beogradu si skoro dva mjeseca i ostaćeš do decembra. Da li imaš ovde svoj crnogorski “klan”?
– Danilo je iz Priboja, Marko iz Podgorice, Lapa iz Priboja… Sa njima provodim vrijeme. Ne biram tako ljude s kojima ću da se družim. Biram po tome da li mogu sa čovjrkom da sednem ili ne mogu. Sve drugo nije važno. Potpuno je nebitna nacionalnost, vjera…
(blic)
