Potresna ispovijest Miše Janketića: Molio profesoricu da mu ne kaže gdje stanuju sinovi čovjeka koji je ubio njegovu majku

Proslavljeni glumac Mihajlo Miša Janketić koji je preminuo u 80. godini života svojevremeno je ispričao potresnu priču o stradanju njegove porodice tokom Drugog svjetskog rata.

Prenosimo dio njegove ispovijesti još iz 1973. godine:

– Sjećam se dobro tog dana 1943. godine. Kolona naših je izlazila iz Pljevalja. Kolona partizana. Išli smo za njom. Ispraćali je. A kad smo žurili uz brdo, ka kući Đenisijevića, u kojoj smo stanovali, na drugoj strani, u Pljevlja je ulazila kolona Njemaca. I danas ih vidim na motociklima. Vidim njihove šlemove. I mašinke. I čizme. Moj otac, Radomir, bio je u partizanima. Bio je komandant bataljona.

– Majku su bili uhvatili četnici, i u Kolašinu osudili je na 21 godinu robije. Sestru Milenu i mene čuvala je strina, pa nas je jednog dana uhvatila za ruke i odvela u Kolašin. Pravo pred čuvenog Pavla Đurišića, i rekla: “Evo ti, vojvodo, ovo dvoje djece Radomirovo. Ti si ih ostavio bez majke, pa ih ti čuvaj!”

– Poslije su majku pustili iz zatvora. Odvela nas je u Pljevlja. Radila je na pošti. I tog dana kad smo ispraćali kolonu partizana i dočekivali kolonu Nemaca, majka je od naših dobila zadatak da ostane. Da i dalje radi na pošti, iako za Njemce, jer će naši opet doći. Jednoga dana ispratili smo i kolonu Njemaca. Sa druge strane u grad je ušla kolona četnika

Moja majka Milica radila je i dalje na pošti. Sada za četnike. Ubrzo su počeli da je pozivaju u komandu. Prepoznao ju je četnički glavar, pop Maca. Nekada su zajedno išli u gimnaziju. Pop Maca je u Pljevljima pronašao još nekoliko partizanskih žena. I one su morale da odlaze u komandu. Jednom kada se spremala da ide na saslušanje, majka mi reče:­ “Cile, mene će da ubiju. Milenu ostavljam tebi u amanet. Ti da je čuvaš i štitiš. Ti si muška glava. Ne daj je nikome, nemoj neko zlo da joj učini”.

– Nije se više vratila moja majka Milica. Zaludu smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku. Jedne noći, u Ševarima, ubio ju je pop Maca, a drugim partizanskim ženama. Njih devet.

– Dugo posle tog događaja, ovdje u Beogradu, u gimnaziji, reče nam razredna da uzmemo po list hartije. Izdiktirala nam je poziv za roditeljski sastanak. Trebalo je sjutradan da ga vratimo sa potpisom roditelja. Ja sam odmah potpisao poziv i pružio ga razrednoj. “Ne ti, nego otac da potpiše”, podviknula mi je razredna. “Ja nemam oca” ­ rekao sam. “Pa, nek ti potpiše majka”, rekla je nešto mirnije. “Ja nemam ni majku”, ­ odgovorio sam.

A ja je nisam ni za šta ni krivio. Tada je i saznala čije sam ja dijete. Tada sam ja saznao da je ona školska drugarica moje majke.

Ti znaš ko ti je ubio majku? – upitala me je u jednom trenutku.

– Znam – odgovorio sam.

– Ti znaš da su živi njegovi sinovi?

– Da.

– Znaš da žive ovdje u Beogradu?

I to sam znao. “Oni stanuju u mojoj ulici, u… ”

– Ne! – vrisnuo sam i pružio ruku da razrednoj zapušim usta. ­ – Ne, nemojte to da mi kažete. Neću da znam gdje stanuju!

Espreso

 

Slični članci

Ostavi komentar