Slučaj profesorice Jasminke Milošević

Slučaj profesorice filozofije u podgoričkoj Gimnaziji “Slobodan Škerović”, Jasminke Milošević, koja zbog plate koja joj, kad joj izvršitelji skinu novac koji duguje,  iznosi svega 47 eura pa često nije u prilici da ima svakodnevne obroke, privukao je veliku pažnju crnogorske javnosti.

“Večeras ću imati prvi obrok posle dva dana. Iako gladujem, jer mi je plata 47 eura, ja redovno obavljam svoje dužnosti, čak i one na Facebooku. Ne govorim ovo da bi me neko sažaljevao, takve šaljem đe im je mesto. Samo iznosim stanje stvari. Jedem svakog drugog ili trećeg dana”, napisla je Milošević na svom Facebook profilu a kasnije i pojasnila da je u takvu situaciju zapala zbog kredita koje kasnije nije mogla da vrati.

Prvi krediti je uzela kad joj je sin otišao na školovanje u Novi Sad. Profesorica Milošević nema ni jedan jedini stan. Ona je podstanar pa je tako morala da plaća sebi i sinu stanarinu, naravno i hranu, a pomagala je i sestri koja je u to vrijeme oboljela od raka. Uz to ona živi u Baru i svako jutro mora da plati kartu da bi došla na posao. Od svoje plate kredit nije mogla da vrati pa se tako našla u začaranom krugu iz koga ni do danas nije izašla.

Slučaj profesorice Jasminke Milošević koja je omiljena kod đaka otvara mnoga pitanja:

Koliko vrednujemo ljude koji društvu ostavljaju svoje znanje i svoju predanost profesiji?

Vrednujemo li ih uopšte ili njihovi radovi završavaju u arhivama ili u rukama pojedinacaa koji znaju da iskoriste njihov rad, a da za to državi ne plate ni centa, a oni čiji rad su uzeli i dalje rade sa platom od koje mogu da jedu svaki drugi dan.  

Njen slučaj ne govori samo o profesorima. Ni slučajno. Isti slučaj može se naći među ljekarima, inženjerima, vaspitačima…svim ljudima koji predano rade svoj posao.

Da li bi se u ovom začaranom krugu našla profesorica Milošević da je kojim slučajem umjesto filosofije profesorica matematike ili hemije ili engleskog jezika na primjer?

Teško da bi, jer bi mogla da daje časove đacima od koji se sasvim lijepo može zaraditi. Možda ona to ne bi uradila, ali mogućnost bi postojala. Društvo od toga ne bi imalo i nema ništa sem osakaćenih generacija koje misle da se novcem sve može kupiti, pa i znanje, naravno.

Ne vjerujem da su profesori koji su đacima iz svojih škola držali časove, ako je takvih profesora bilo ili ih ima, a đaci najbolje znaju je li ih bilo i ima li ih, mislili o moralnim kodeksima, ili možda o tome da svaki profesor treba prije svega da bude pedagog.  Više su mislili o svom novčaniku. A o časovima koji su se održavali po kućama, morali su znati i direktori škola. Šta su takvi ljudi bili oni profesori ili bilo koje druge struke dali društvu?

Čemu učimo djecu ako ćutimo pita se profesorica Milošević?

Ćutanje znači pristajanje, prećutno odobravanje. Profesorica Milošević je izvela mnogo generacija u svom dosadašnjem radu. O njoj govore njeni đaci. To što joj od plate ostaje 46 eura nagrada je za njen predan rad.

Čemu zaista učimo djecu?

Slični članci

Ostavi komentar