Tag: branka katic

Glumica Branka Katić dugi niz godina živila je u Americi sa porodicom, ali ni tamo nije karijeru stavila po strani već je radila serije i filmove za njihovo tržište.
– U Americi sam radila dva filma i tamo sam otišla sa bebom od dva mjeseca i starijim sinom od dvije godine i u tom trenutku mog života išla bih bilo gdje sa mojim suprugom kako bi naša porodica bila na okupu. Džulijan je dosta radio i stvarno je izvrstan reditelj. Tamo smo živjeli osam godina i imala sam sreću da u Americi igram, snimim serije i dva filma – kaže Branka Katić i dodaje da ipak postoje stvari zbog koje joj se Amerika nije svidjela u potpunosti.
LOS ANĐELES  MI SE NIJE SVIDIO
– Los Anđeles mi se nije svidio jer sam ja navikla da šetam po gradu i srećem ljude. Ono što mi imamo u Beogradu je da izađeš na ulicu i da ne znaš koga ćeš sresti, na kojoj ćeš kafi završiti i kako će dan da vam se odvija. Tamo toga nema, tamo si stalno u kolima i četrdeset i pet minuta ti treba od jedne tačke do druge i to mi je pojačavalo osjećaj otuđenja i osjećala sam se usamljeno. Drugo, materinstvo kada imate malu djecu i u sredini ste gdje nemate stare prijateljice, mamu, porodicu, to je još teže, a materinstvo koliko god da je divno umije u stvari da uzme  toliko tog vremena i tebe da ti malo ostane da nešto uradiš za sebe.
Ipak sada kada ode u Ameriku sve je potpuno drugačije.
– Moja deca su sada velika i sve je mnogo lakše. U poslednjih dve godine imam mnogo više vremena za sebe i da radim sve stvari koje su mi nedostaje i koje sam priželjkivala – kaže Branka.
UŽELELJA SAM SE BEOGRADA
Prethodne dve godine glumica provodi u Srbiji i ipak sreći nije bilo kraja zbog povratka.
– Uželjela sam se ljudi i svega i taj moj povratak samo potvrđuje moj instikt da se samo vratim kući i radim priče koje me više diraju i tiču me se više i sa ljudima koje znam dugi niz godina. Poštujem i volim i sa mladim glumcima da radim koji su fantastični i imaju energiju, požrtvovanost, lucidnost i ljubav prema našem poslu i to mi je ulepšalo poslednjih dve godine- istakla je Branka koja ne razmišlja o tome da li je lepši život u Srbiji ili u Americi.
– Ne razmišljam tako, imam momente i velike sreće i ovdje i tamo, sve zavisi šta se dešava, sa kim si. Trudim se da naučim da spakujem kofer da mi ne otpadnu leđa i da tražim ljepotu gdje mogu da je nađem.
OSMIJEH MI JE UVIJEK POMAGAO
U javnosti se glumica uvek pojavljivala širokog osmeha i upravo taj osmijeh i pozitivna energija su ono što je održava u životu.
– On mi i te kako pomaže, nisam uvek lepo raspoložena i imam momente sumnje i momente velike tuge kada sam izgubila oba roditelja u posljednje tri godine i neke divne prijatelje, ali nekako mi se čini da više od bilo kog honorara, popularnosti, karijere da ono što mi je najdragocenije što mogu u ovom životnom veku da ostvarim je da nađem mir. Mir mi je važan, da umijem da uživam u svemu što nam život pruža, a to nije novac i snimanje sa poznatim glumcima, to je upoznavanje sebe i razumevanje sebe i ljudi oko tebe, naše prirode i mogućnost da se raduješ malim stvarima, a izuzetno se radujem malim stvarima, kada vidim dete da mi se osmehne, nebo i priroda, kada vidim na aerodromu da se ljudi rasplaču, plačem i ja sa njima, vrlo sam otvorena za šarenoliku lepotu ovog svega- iskrena je bila glumica kod koje su i suze dobar lek za dušu.
– Lako zaplačem i da i ne, zavisi. Dobro je kada se isplačete kada ne držite sve u sebi zato što mi dosta energija primamo od sveta oko nas, dosta smo pod pritiskom da uradimo onako ili onako. Od pritiska je dobro isplakati se i pustiti to napolje i naučiti da budeš nežan i prema sebi i prema drugima.
GLUMA JE MOJA TERAPIJA
Dok su suze lijek, gluma joj je terapija.
– Gluma je pričanje priča i pokušaj odgonetanja tajni ljudske duše i sve što sam gledala, čitala to hrani moj bunar i nešto odakle mogu da crpim ideje. Sigurno se susrećemo i sa svojim nesigurnostima i strahovima, ali je gluma najbolja vrsta terapija gde pokušavajući da odgonetneš tuđu životnu priču učiš puno i o sebi- kaže Branka i otkriva kakvu reakciju publike najviše priželjkuje.
– Bilo kakva reakcija je dobra reakcija i kada je neko iziritiran i to je dobro, ravnodušnost je neka reakcija koju ne želim kada bilo šta radim. Naša publika uvijek nagradi glumce aplauzom što je vrlo lepo i vidite koliko su ljudi željni te neke interakcije i pričanje priče je nešto što nas je uvek okupljalo da vidimo ko smo i kakvi smo i da sagledamo sve neke sile koje utiču na naše živote – rekla je ona u emisiji “Profil“ na RTCG i dodaje da uvijek vjerovala u znakove pored puta.
– Nisam znala da će mi Rade Šerbedžija biti profesor na fakultetu. Kada sam bila na jednoj predstavi on je namignuo publici, a ja sam rekla da je to znak. Drago mi je što sam sledila instikte i što sam pokušala i uspela da budem član te klase.

pročitaj više

Glumica Branka Katić govorila je na temu depresije nedavno na jednoj tribini, i tom prilikom otrkila nepoznate detalje iz života.

Naime, ona je ispričala da se njena majka borila sa depresijom, kada je glumica imala deset godina.

“Moja mama je pala u depresiju kada sam ja imala deset godina. Nije htjela da ide kod psihijatra, mislila je da je to sramota. Moj tata, sa druge strane, nikada nije priznao da mama ima depresiju. Govorio je da je ona to izmislila i da je to sve u njenoj glavi”, ispričala je Branka i istakla da joj je psihoterapija pomogla da se bolje nosi sa ovom i drugim životnim situacijama.

(24sedam(

pročitaj više

Svoja, neponovljiva, sa osmijehom na licu i pozitivnim duhom glumica, Branka Katić, odlučila je da ponovo bude dio Beograda i da uživa u njegovim čarima. Uskoro, kako kaže, spakovaće kofere i definitivno se vraća rodnom gradu, a domaća publika sa nestrpljenjem očekuje njene filmske i pozorišne uloge.

Da li se to osmijeh vratio u grad sa vama?

– O, pa to je divno. Beograd mi toliko nedostaje. Mislim da je bio avgust kada sam došla. A onda sam se na mjesec dana vratila u London da zagrlim djecu. Ali, evo, tu sam i radim. Lijepo mi je i zapravo planiram da se potpuno vratim u Beograd.

Zbog čega?

– Zato što je ovo moj grad i zato što ovde imam priliku da se bavim onim stvarima koje želim profesionalno. Ovdje imam publiku koja me voli, a i djeca su velika, uskoro će na fakultete…

Kako će oni to podnijeti?

– Oni vole Beograd. Sada mi je stariji sin bio tu i uživao je. Cio svoj život dolaze u Beograd tako da nećemo imati problem.

Rekli ste i sami da su Lusi i Džo odrasli momci. Kako je njima bilo odrastati uz poznate roditelje? Šta su vam ogovorili?

– Koliko god da smo posvećeni svojim poslovima, ne mislimo da smo nekako posebni, ne ponašamo se dugačije od ostalih. Mi smo najbolji roditelji što umIJemo, ali nikada nismo potencirali to da smo uspješni u tome što radimo ili poznati. Prosto, meni to nije najvažnije. Ne bavim se zbog toga glumom. Tako da su djeca odrasla u normalne mlade ljude koji poštuju svaku drugu profesiju. I prosto, lijepo su vaspitani.

Mlađe kolege komentarišu, ali i obični ljudi, da širite blagost, da vaša pozitivna energija pleni. Koliko vas je to pokretalo u životu?

– Ono što mene hrani i što me čini ovakvom je ljubav koja osjećam prema svakom ljudskom stvoru. I trudim se da vidim najbolje u čovjeku. Trudim se da na nekim raskrsnicama života ili kada ima pravo mogućnost izbora da uvIJek izaberm nešto što možda nije neminovno lakše, ali je bolje za mene i ljude oko mene. Kada bi svi pokušavali da nađemo lijepo u svakodnevnom životu i dobre strane svojih prijatelja, porodica, onda bi sve probleme koje život nosi lakše preboljeli. Tako da mislim da je to stvarno izbor. Probudiš se ujutro i ako si živ treba da budeš zahvalan, što imaš još jedan dan da možda nešto bolje uradiš, da nekog zagrliš, da nekom pomogneš, da nasmiješ, pomiluješ, mislim da je to neka blagost na koju moramo biti zahvalni.

Prevedeno, nije loše biti čovjek?

– Tako je. (smijeh) Kako glasi i film gdje glumim. Uskoro u bioskopima. Nadamo se.

Šta nas tu očekuje?

– Očekuje vas jedna sasvim neobična priča iz pera našeg najvećeg dramskog pisca Dušana Kovačevića, koji je režirao film. Odlična glumačka ekipa. S nestrpljenjem očekujem premijeru. Nisam imala prilike da pogledam film, ali mu se radujem.

S nestrpljenjnjem očekujemo i “Ubice mog oca”, gdje u novoj sezoni glumite jednu od glavnih junakinja?

– O, da. (smijeh) Ali ništa ne smijem da kažem.

Kakvi su vaši planovi za dalje?

– Kada si u ovom pozorištu, znaš da si u svijetu velikih mogućnosti. Zato što Jug i njegov tim imaju prosto ideje i mogućnosti da ih realizuju. Tako da imamo raznih planova. Kada budemo konkretnije znali to ćemo i reći.

Da li vas je situacija sa pandemijom psihički poremetila, glumci su se brinuli za svoju egzistenciju?

– Prvi udar korone sam provela u Londonu i dezinfikovala sam sve što je ušlo u kuću, a onda sam shvatila da mi moja intuicija kaže da neću umrijeti od korone. Mislim da sam je čak i preležala. Sada sam se i vakcinisala. Bitno je poštovati sve zahtjeve da bismo bili sigurni, da jedne druge ne bismo ugrozili. Ali razne pandemije dolaze i odlaze, razni gripovi. Ne kažem da ovo nije ozbiljan problem, već da je strah još veći problem nego korona. Znamo da su je preležali ljudi i u nekim poznim godinama. Tragično je što je toliko ljudi izgubilo život. Ali šta da kažem. Sve je to nekako život. U stvari, strah je nekako još i gori od svake bolesti.

Branka Katić postala je član Beogradskog dramskog pozorišta (BDP) i sa ushićenjem govorila je o toj instituciji.

– Beogradskom dramsko je pozorište u koje sam još davne 1991. godine prvi put dobila šansu da zaigram pred beogradskom publikom. Isto se desilo i prošle godine kada me Jagoš Marković poslije duge pauze, mog odsustva iz Beograda, pozvao da u toj divnoj predstavi “Sumrak bogova” ponovo postanem dio beogradske pozorišne scene i na tome sam beskrajno zahvalna. Volim atmosferu ovog pozorišta, volim energiju koju ovdje osjećam. Jug Radivojević i njegov tim imaju fantastičnu viziju. Imaju velike planove, koje uprkos svemu uspevaju da ostvare. Radujem se što sam postala član jednog ansambla koji je zaigran, talentovan, raskošan. I osjećam se kao da postajem član jedne srećne porodice.

(blic)

pročitaj više