Glavni glumac filma “Nije loše biti čovek” , Vojin Ćetković, s nestrpljenjem je čekao premijeru u Beogradu. Poslije dvije godine rads publika je imala prilike da pogleda ovo ostvarenje Dušana Kovačevića, a Ćetković je imao veliku tremu jer su ga iz prvog reda posmatrale ćerke Vera i Mila.
-Dvije godine smo ga čekali. Ali nažalost korona i sve je uticala na to. Međutim, na našu sreću publika se vraća u bioskope. Imali smo dva velika hita koja su predhodila našem filmu. Tako da smatram da će naš film da se lijeo osloni na njih. Stvarno je veliko zadovoljstvo. Ja sam imao do sada sreće da sam igrao u filmovima koji su bili baš gledani i nadam se da će tako i ovaj da prođe- rekao je Vojin Ćetković za naš portal.
S kakvim ste osjećanjem ovdje?
- Mene večeras prvi put gledaju moje ćerke. Prvi put su na nekoj premijeri. Tako da sam zbog toga najviše uzbuđen.
Zbog toga i taj osmijeh?
- Da. Tako je.
Zašto one sa vama nisu proštele crvenim tepihom?
- Zato što one nijesu snimale film. (smijeh)
Dušanov film se čekao 18 godina?
- To je bio neki splet srećnih okolnosti kako smo se uopšte našli Duško i ja, njegov scenario i ja. Ovaj film shvatam aposlutno lično. Zato što se neke stvari poklapaju sa mojim iskustvom. Ako mogu tako najbolje mogu da kažem.
Bili ste pjevač, a da to nismo znali?
- Ne igram pjevača. Igram profesora muzike.
Jedna od tema je odnos čovjeka prema psu. Kakav je vaš stav?
- Poslije ovog filma sam jako poželeo da imam psa. Na poklon sam dobio jednog divnog psa. Živimo zajedno, pričamo, družimo se. Zove se Dimitrije Dima. Htio sam samo Dimitrije, ali je bilo komplikovano da ga tako zovem. U svakom slučlaju trebalo je da se zove na slovo D.
Koliko je danas zapravo teško biti čovjek. Šta to mora da krasi osobu da bi vi rekli da je on baš dobar čovjek?
- Dobar čovjek se rađa. Ono što je teško jeste da dobar čovjek opstane. Da održi tu dobrotu. Ali, ako neko nije rođen kao dobar čovjek možete da ulažete u njega ne znam ni koliko… Cio sistem, cijelo svjetsko ustrojstvo utiče na to da je sve teže zadržati svoje osnovne vrednosti.
Da li vi onda prihvatate i kako kompliment kada vam udijele da ste dobar čovjek?
- Pa ja ne mogu da kažem za sebe ni da sam dobar ni da sa loš. Ne brinem o tome. Kako godine odmiču ovakav sam kakav sam. Sa svim manama i vrlinama. Ja se trudim da budem što bolji. A sada da li bih ocjenjivao da li sam dobar ili loš, kako?
Da li je veća odgovornost s obzirom na to da vas večeras ćerke gledaju?
- One su bile jako uzbuđene i sama ta činjenica da je to njihovo uzbuđenje bilo veliko mene jako raduje. Nadam se da ih neću razočarati.
S obzirom na to da ste supruga i vi javne ličnosti koliko se one nose sa tim i kako ih izvesti danas na pravi put?
- Ne znam, to je potpuna enigma. Trudimo se najbolje što možemo. Mi smo javne ličnosti, šta da im radim. Takav im je horoskop, to su dobile, takvu mamu i tatu. A to što se one ne pojavljuju ja smatram da one treba da postanu javne ličnosti da bi se pojavljivale. Nije to zanimanje da budu naše ćerke. Ona su najnormalnija djeca.
N.V.
