Branka Katić: “U Los Anđelesu sam se osjećala usamljeno”

Glumica Branka Katić dugi niz godina živila je u Americi sa porodicom, ali ni tamo nije karijeru stavila po strani već je radila serije i filmove za njihovo tržište.
– U Americi sam radila dva filma i tamo sam otišla sa bebom od dva mjeseca i starijim sinom od dvije godine i u tom trenutku mog života išla bih bilo gdje sa mojim suprugom kako bi naša porodica bila na okupu. Džulijan je dosta radio i stvarno je izvrstan reditelj. Tamo smo živjeli osam godina i imala sam sreću da u Americi igram, snimim serije i dva filma – kaže Branka Katić i dodaje da ipak postoje stvari zbog koje joj se Amerika nije svidjela u potpunosti.
LOS ANĐELES  MI SE NIJE SVIDIO
– Los Anđeles mi se nije svidio jer sam ja navikla da šetam po gradu i srećem ljude. Ono što mi imamo u Beogradu je da izađeš na ulicu i da ne znaš koga ćeš sresti, na kojoj ćeš kafi završiti i kako će dan da vam se odvija. Tamo toga nema, tamo si stalno u kolima i četrdeset i pet minuta ti treba od jedne tačke do druge i to mi je pojačavalo osjećaj otuđenja i osjećala sam se usamljeno. Drugo, materinstvo kada imate malu djecu i u sredini ste gdje nemate stare prijateljice, mamu, porodicu, to je još teže, a materinstvo koliko god da je divno umije u stvari da uzme  toliko tog vremena i tebe da ti malo ostane da nešto uradiš za sebe.
Ipak sada kada ode u Ameriku sve je potpuno drugačije.
– Moja deca su sada velika i sve je mnogo lakše. U poslednjih dve godine imam mnogo više vremena za sebe i da radim sve stvari koje su mi nedostaje i koje sam priželjkivala – kaže Branka.
UŽELELJA SAM SE BEOGRADA
Prethodne dve godine glumica provodi u Srbiji i ipak sreći nije bilo kraja zbog povratka.
– Uželjela sam se ljudi i svega i taj moj povratak samo potvrđuje moj instikt da se samo vratim kući i radim priče koje me više diraju i tiču me se više i sa ljudima koje znam dugi niz godina. Poštujem i volim i sa mladim glumcima da radim koji su fantastični i imaju energiju, požrtvovanost, lucidnost i ljubav prema našem poslu i to mi je ulepšalo poslednjih dve godine- istakla je Branka koja ne razmišlja o tome da li je lepši život u Srbiji ili u Americi.
– Ne razmišljam tako, imam momente i velike sreće i ovdje i tamo, sve zavisi šta se dešava, sa kim si. Trudim se da naučim da spakujem kofer da mi ne otpadnu leđa i da tražim ljepotu gdje mogu da je nađem.
OSMIJEH MI JE UVIJEK POMAGAO
U javnosti se glumica uvek pojavljivala širokog osmeha i upravo taj osmijeh i pozitivna energija su ono što je održava u životu.
– On mi i te kako pomaže, nisam uvek lepo raspoložena i imam momente sumnje i momente velike tuge kada sam izgubila oba roditelja u posljednje tri godine i neke divne prijatelje, ali nekako mi se čini da više od bilo kog honorara, popularnosti, karijere da ono što mi je najdragocenije što mogu u ovom životnom veku da ostvarim je da nađem mir. Mir mi je važan, da umijem da uživam u svemu što nam život pruža, a to nije novac i snimanje sa poznatim glumcima, to je upoznavanje sebe i razumevanje sebe i ljudi oko tebe, naše prirode i mogućnost da se raduješ malim stvarima, a izuzetno se radujem malim stvarima, kada vidim dete da mi se osmehne, nebo i priroda, kada vidim na aerodromu da se ljudi rasplaču, plačem i ja sa njima, vrlo sam otvorena za šarenoliku lepotu ovog svega- iskrena je bila glumica kod koje su i suze dobar lek za dušu.
– Lako zaplačem i da i ne, zavisi. Dobro je kada se isplačete kada ne držite sve u sebi zato što mi dosta energija primamo od sveta oko nas, dosta smo pod pritiskom da uradimo onako ili onako. Od pritiska je dobro isplakati se i pustiti to napolje i naučiti da budeš nežan i prema sebi i prema drugima.
GLUMA JE MOJA TERAPIJA
Dok su suze lijek, gluma joj je terapija.
– Gluma je pričanje priča i pokušaj odgonetanja tajni ljudske duše i sve što sam gledala, čitala to hrani moj bunar i nešto odakle mogu da crpim ideje. Sigurno se susrećemo i sa svojim nesigurnostima i strahovima, ali je gluma najbolja vrsta terapija gde pokušavajući da odgonetneš tuđu životnu priču učiš puno i o sebi- kaže Branka i otkriva kakvu reakciju publike najviše priželjkuje.
– Bilo kakva reakcija je dobra reakcija i kada je neko iziritiran i to je dobro, ravnodušnost je neka reakcija koju ne želim kada bilo šta radim. Naša publika uvijek nagradi glumce aplauzom što je vrlo lepo i vidite koliko su ljudi željni te neke interakcije i pričanje priče je nešto što nas je uvek okupljalo da vidimo ko smo i kakvi smo i da sagledamo sve neke sile koje utiču na naše živote – rekla je ona u emisiji “Profil“ na RTCG i dodaje da uvijek vjerovala u znakove pored puta.
– Nisam znala da će mi Rade Šerbedžija biti profesor na fakultetu. Kada sam bila na jednoj predstavi on je namignuo publici, a ja sam rekla da je to znak. Drago mi je što sam sledila instikte i što sam pokušala i uspela da budem član te klase.

Related posts

Ostavi komentar