Ne postoji taj bračni par, porodica, ili tinejdžer koji se nije zapitao da li je njegova porodica zdrava.
U ovom pitanju, leže brojni strahovi jednog deteta koje se trudi da bude dobro zbog svojih roditelja, jedne majke koja želi da svom najdražem biću obezbedi i pruži samo najbolje od života, da ga nauči ljubavi i nežnosti i jednog oca, figuri stabilnosti i sigurnosti, sa nametnutom ulogom vođe koji se jako trudi da ispuni tu ulogu.
U ovom pitanju leže sva nadanja ljudi da su baš oni ti koji su uradili sve kako treba i čekaju da dobiju potvrdu i zaslugu za svoj trud.
U potrazi za odgovorom na to večno pitanje i u želji za rastom i razvojom sopstvene ličnosti, ali i unapređenju odnosa sa ljudima koji su nam najbliži i najdraži, donosimo vam 5 karakteristika zdrave porodice
- Postoje jasne granice u porodici
Roditelji su ti koji treba da nose ulogu vodiča/mentora, a ne vođe. Kao turistički vodič koji je tu da vam pokaže, objasni, uputi vas na lepe znamenitosti nekog grada, ili da vas upozori na oprez ukoliko je neki deo grada nebezbedan, a vi ste ti koji slušaju njegove smernice i uranjaju u novo iskustvo, tako i roditelj treba da bude vodič svom detetu kroz život, ali da ne zaboravi, da je ono to koje treba da iskusi život, da nauči da određene akcije nose određene posledice i da shvati i prihvati svoju odgovornost u njima, kao i svoju obavezu prema određenim aktivnostima.
Postoji jasna granica između supružnika, dvoje ljudi koji se vole i imaju svoju povezanost, i njih kao roditelja. Pored toga što su roditelji ne treba da zaborave na onu prvu ulogu koju su igrali, od ljubavnika, preko partnera koji žele da grade porodicu, do supružnika. Svoju vezu treba da neguju i nastave da grade, bez uticaja svoje dece na istu.
Deca trebaju uvek da budu sačuvana od tenzije između muža i žene. Još jednom, svoju vezu treba da neguju i grade, bez uticaja svoje dece na nju, pa tako i svoje konflikte treba da sačuvaju samo u svom odnosu i sami ih rešavaju. Nikako ne bi trebali usled nekog konflikta da kritikuju svog supružnika pred decom, ili im pridodaju loše epitete.
Kada dođemo do odluka, one se donose u najboljem interesu za celu porodicu! Opet, ne postoji niko ko treba da nosi ulogu vođe i naredi šta će da se radi, ali ispravnim smernicama i dogovorom sa ostalim članovima porodice treba da se donose odluka koja je najbolja za celu porodicu. Bilo da se radi o budućnosti jednog člana porodice ili svim članovima, ZAJEDNO treba da se radi da se pomogne tom jednom članu, ili da se donese rešenje koje će da utiče pozitivno na celu porodicu - Odnosi u porodici se smatraju važnim i takvim se uvek predstavljaju
Roditelji su ti koji trebaju da ulažu napor da ostvare konekciju sa svojim detetom i moraju da osveste da je njihova odgovornost kako će taj odnos da se gradi. Ne podrazumeva se da će dete u svojim roditeljima da vidi prijatelja samo zato što se kaže “roditelj ti je najveći prijatelj u životu”, mora to i da im se dokaže. Roditelji moraju da dokažu da žele da budu prisutni u životu svoje dece, da žele da učestvuju i znaju o njihovim interesovanjima i aktivnostima. Kao što vas zaista zanima zašto je vašoj prijateljici teško na poslu i želite da joj pomognete, tako zaista treba da vas zanima zašto je vašem detetu teško u školi i da ne umanjujete taj problem samo zato što je “dečiji”. Odgovornost roditelja je takođe da predlaže druženja i organizuje vreme koje će biti zabavno celoj porodici i tako aktivno učestvuje u stvaranju uspomena, nepuštajući da se one dese same od sebe.
Kao što je odgovornost roditelja da aktivno grade odnos sa svojom decom, tako je odgovornost i bake i deke da aktivno grade odnos sa svojim unucima, bez očekivanja, da će veza između njih da postoji sama od sebe. - Postoji otvorena komunikacija između svih članova porodice
Komunikacija ne treba da ide kroz jednu osobu. Nije mama ta koja će da obavlja neprijatne razgovore, a tata koji će da bude strog. Treba da postoji atmosfera u kojoj će biti prijatno detetu da kaže šta misli i oseća, nezavisno od toga s kim razgovara. Kroz takve razgovore se dete uči da imenuje i prepoznaje svoje emocije i prihvata ih.
U porodici ne treba da postoji “pismonoša”. “Mama, pitaj tatu da li smem da izađem da se igram” ne treba da se dešava, već mora da postoji atmosfera u kojoj je u redu da se sa svakim razgovara o svemu unutar porodice. - Neslaganje je dozvoljeno
Potpuno je u redu da se članovi porodice ne slažu u određenim stavovima ili razmišljanjima. Ukoliko neslaganje eskalira u konflikt, taj konflikt je neophodno rešiti razgovorom, pri tom stvarajući atmosferu, da i ako postoji osoba u tom konfliktu koja je pogrešila, drugi članovi porodice je razumeju i “nije smak sveta”. Greška, ili neuspeh su dozvoljeni, ali je bitno da kroz njih učimo. Pa tako nakon svakog konflikta koji je rešen, treba da se desi faza “šta je tu je, idemo dalje” kroz koju dete treba da nauči da oprašta, ali i roditelj da nauči da oprosti svom detetu grešku. - Članovi porodice imaju odnos “služenja” jedni drugima
Kada se kaže služenja, misli se pomaganja. Ako postoji i jedan odnos gde treba bezuslovno pomoći, onda je to u porodici. Od najranijeg doba, deca žele da učestvuju u aktivnostima koje roditelji obavljaju i da im pomognu, često iz razloga nedostatka vremena, tu pomoć roditelji odbijaju, jer znaju da će tako neka radnja da traje duže i tu se greši. Deca treba da nauče da pruže pomoć i osećaju se korisno, a pored pružanja pomoći, u porodici, treba izgraditi slobodu traženja iste.
Pomoć nikako ne treba da bude jednosmerna i to po principu “roditelj pomaže detetu”, ili “stariji brat pomaže mlađem”, već uvek dvosmerna. Cela porodica treba da učestvuje u pomaganju jednom članu i svoj fokus usmeri na to, kada je nekom pomoć potrebna.
Iako, hladne glave, kada se osvrnemo na ovih 5 karakteristika, reći ćemo “pa to se podrazumeva”. Ono što treba da uradimo je da uvidimo šta se dešava kad ne razmišljamo “hladne glave”, već odluke donosimo ishitreno i impulsivno. Jer baš tu imamo prostor da učimo, sazrevamo i činimo svoju porodicu boljom, jer za napredak uvek ima mesta!
Txt: Milica Milanović
