Hoće li društvo da mi kaže ko sam ja? Ne. Ja ću društvu da kažem ko sam

Hoće li društvo da mi kaže ko sam ja? Ne. Ja ću društvu da kažem ko sam

Uz zastave LGBT, kvir i zajednice biseksualaca, pred matičarima na Cetinju brak su nedavno sklopili Vanja Gagović i Saša Lazić.

“Nije bilo šanse da prođe bez zastava, cijela ideja vjenčanja bila je da radimo nešto za sebe, na svoj način, onako kako nama odgovara”, ispričala je Vanja nedavno tokom gostovanja u podkastu “Klofer”.

Vanja se tokom života deklarisala i kao strejt, osoba koju privlače osobe suprotnog pola, kao lezbejka, žena koju privlače druge žene, te kao kvir, osoba kod koje nema ograničenja u smislu roda i pola u izboru partnera. Njen suprug Saša je trans muškarac.

“Naš brak je apsolutno kvir brak, nema ništa što nije kvir u vezi nas dvoje”, kaže ona.

Na pitanje šta je kvir, jednostavno kaže – kvir znači sloboda.

“Ljudi vole da kažu da imaš gej i normalne, trans i normalne, ovakve i normalne… Šta je normalno? Svako je drugačiji na svoj način od drugih, a kvir je ono što baš izlazi iz tog okvira CIS/strejt, ljudi koji su CIS, što je suprotno od trans, ljudi koji se identifikuju s rodom koji im je dodijeljen po rođenju i ljudi koje privlači suprotni pol, što bi rekli – normalno. Kvir je sad sve ostalo. Postoje vratašca i to je sve ono što je drugačije – drugačije je rodno izražavanje, izbor partnera, drugačiji je odnos prema svom tijelu, pogled na svijet u suštini. Za mene kvir znači slobodu, znači da ja sad mogu da izgledam kako hoću, da se ponašam kako hoću… Ko će meni da kaže ko sam ja, hoće li društvo da mi kaže ko sam ja? Ne. Ja ću društvu da kažem ko sam. Ja sam kvir, ne uklapam se u vaše kutije, nikako“, kaže Vanja i dodaje da je to kao kad mačku stavite u kutiju, mačka kutiju odbija, ali kad joj se ostavi izbor – mačka nađe svoju kutiju.https://www.youtube.com/embed/aiQnzgvNEfA?version=3&rel=1&showsearch=0&showinfo=1&iv_load_policy=1&fs=1&hl=en-US&autohide=2&wmode=transparent

Suština je, kaže ona, da čovjek ima slobodu i da se pronalazi.

“Ja sam se jednom autovala kao kvir, jednom kao lezbejka, ja sam neko vrijeme mislila da sam strejt, jer nisam znala da ta druga opcija postoji. Mislila sam dugo da bi žena ženu najbolje razumjela, zašto ja ne mogu da imam djevojku, mijenjaš robu s djevojkom, slušate istu muziku… onda sam u jednom momentu imala izbačaj – pričate o momcima zajedno… Onda postepeno ukapiraš da je i to normalno, da je ljudski i tu sam potpuno prestala da obraćam pažnju na rod i pol osobe.”

Na pitanje šta nas u životu određuje da jednostavno prihvatamo druge ljude, ona kaže da je to želja i volja da im priđemo s dobrom namjerom, da im olakšamo postojanje.

Niko nije tražio da postoji, patimo svi zajedno, ali hajde da što manje patimo i da što više podržavamo jedni druge i olakšamo jedni drugima prolazak kroz život“, poručuje Vanja.

Dodaje i da su za odrastanje u tom smislu važni roditelji i vaspitači još u vrtićkom uzrastu.

“Svi oni treba da na jedan ‘nježan’ način objašnjavaju djeci razlike, ne samo po rodnoj osnovi, ko je muško, ko je žensko, nego i o ljubavima, boji kože… jer smo, pogotovo na Balkanu, skloni da prvo usađujemo hejt (mržnju). Prvo imamo taj ‘mi i oni’, igraju dva tima jedan protiv drugog, uvijek imamo ideju da smo protiv nekoga, umjesto da smo svi jedni za druge.”

Za svoje odrastanje kaže da je njeno podržavajuće okruženje bilo “neosjetno, dok nije postalo bitno”.

“Nije se puno pričalo o tome, znam da je majka imala dvije drugarice koje žive zajedno godinama, da je tetka imala drugaricu koja je imala djevojku… tetkin drug je bio gej… Ja sam sve to znala, ali mi nije došlo do glave jako dugo, jer to nije predstavljeno kao nešto loše. S tim sam kroz život išla opušteno, nisam o tome ni pričala, moj izbor partnera je moja stvar”, kaže Vanja.

Njena majka Svetlana Jovanović je jedna od rijetkih koje su i javno podržale izbore svoje djece.

“Ja sam majka LGBT osobe. Moje dijete je mene upoznalo s osobom koja njoj znači. Mene skoro i da ne interesuje pol. U potpunosti poštujem izbor svog djeteta ili način života koji ona želi da vodi pod uslovom da nije kriminalac“, rekla je ona na Povorci ponosa koja je u Podgorici organizovana 2016. godine.https://www.youtube.com/embed/Y0nhhF9hgJA?version=3&rel=1&showsearch=0&showinfo=1&iv_load_policy=1&fs=1&hl=en-US&autohide=2&wmode=transparent

Vanja i danas govori da joj je podrška majke vrlo važna.

Ne moram da se krijem“, kaže i dodaje da za nju samo predstavlja opterećenje da pred porodicom i prijateljima izmišlja o statusu osobe s kojom je u vezi.

Zamisli da ja moram njima sad da djevojku predstavljam kao drugaricu, pa da me ljudi pitaju ima li ona nekoga, da ja objašnjavam da ima… Rasterećenje je. A polazi i iz porodice i te moje slobode, to da budem s porodicom okej, da me nije strah kako će da reaguju ako me vide na Prajdu. Očekuju me na Prajdu.”

Dodaje i da je odnos njene porodice prema njenim izborima takav da je pravo na izbor njeno i da je jedino važno da njeni izbori ne povređuju druge ljude.

“U smislu – da ne završiš u zatvoru. Ne mogu da povežem da postoje roditelji koji kažu ‘tvoj izbor partnera mene ne čini srećnim, hajde izađi iz kuće’. Ili, jedna djevojka koja mi je rekla da joj je brat prijetio da će da je ubije ako je vidi s djevojkom. Jezivo… i drugi koji govore ‘ubij, zakolji, da peder ne postoji’. Može li ti to biti drug, neko u familiji“, kaže Vanja.

Kaže da problem nije samo u okruženju, već nekad i kod samih LGBTIQ osoba, kod kojih je usađen osjećaj da je ono što jesu pogrešno.

Dodaje i da je dio takvog narativa “sramota”.

“Kao kad dječacima kažu sramota je da plačeš, ne smiješ da plačeš, da budeš kao djevojčica… Imam sestrića koji mi je pričao da su mu se djeca smijala jer ima roze patike… odgovorio im je sa ‘ne čujem vas’. Ali, nisu se oni sjetili toga, nego im je to predstavljeno tako, da je roze žensko, da je plavo muško… Boje nemaju rod, ni igračke, ni roba”, poručuje ona.

Vanja i Saša vezu su počeli prije pet godina, na Prajdu u Solunu, u Grčkoj. Ona je prošla sa Sašom proces tranzicije, zbog čega je iz Crne Gore i preselila u Srbiju.

Saša je prije početka procesa tranzicije i prilagođavanja pola, morao da prihvati sterilizaciju. To je slučaj, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori. Evropski sud za ljudska prava je 2017. godine utvrdio da preduslov sterilizacije u pravnom priznanju rodnog identiteta predstavlja kršenje ljudskih prava.

To je grozna stvar, koja ti stavlja do znanja koliko su drugima nebitni drugačiji ljudi. To je isti razlog zbog čega operišu interseks djecu čim se rode, da bude ‘normalno’. To je ogromno kršenje ljudskog prava”, kaže Vanja.

“Zamisli da kažeš ‘hoću da živim svoj život slobodno’, da me neko ko me legitimiše ne stavi u opasnost, a ti mi kažeš ‘e hajde se steriliši prije toga’. Imaš situacija i da legitimišu trans osobu i tu je odmah problem u odnosu na to kako osoba izgleda i šta joj stoji u ličnoj karti, jer nisu svi policajci senzitivisani… Slušala sam priče da trans osoba dolazi da prijavi nasilje, a da joj se policajci obraćaju u muškom radu i pitaju je šta ima ispod suknje. Grozno. To su neke stvari koje ljudi ne znaju i kažu ‘ko vama brani da budete to što jeste’.”

Na dan vjenčanja, Vanja je svom prezimenu dodala Sašino, Saša njeno. U šali prepričava čuđenje matičarke, koja je pitala “može li to”.

Nakon vjenčanja, Vanja je sada Gagović-Lazić, a Saša Lazić-Gagović…

Podkast Klofer pratite na YouTube kanalu, audio verzija dostupna je na SoundCloudu i na Spotify platformi.

Slični članci

Ostavi komentar